K. Stanetić, С. Савић, Г. Тешановић, Promjene u načinu ishrane pacijenata oboljelih od malignih bolesti prije i nakon postavljanja dijagnoze, Kongres porodične/obiteljske medicine Bosne i Hercegovine, pp. 105, Sarajevo, 2018.
S. Savić, Породична/обитељска медицина боља здравствена заштита, Конгрес породичне/обитељске медицине Босне и Херцеговине, pp. 11 - 156, Удружење доктора породчне/обитељске медицине, Удружење доктора породчне медицине Републике Српске, Сарајево, 2018.
И. Панџић, M. Savić, Н. Загорац, Digital Cultural Heritage – Current Status and Future in Republic of Srpska, B&H, Virtual Heritage Network: Ireland 2018, The School of Information & Communication Studies, UCD, held at Royal Irish Academy, Dublin, Dublin, Ireland, 2018.
Jedna od mogućnosti obogaćivanja prakse socijalnog rada jeste uvođenje medijacije u praktičnu primjenu.Istraživanje je posvećeno prevenciji razvoda braka i očuvanja bračne zajednice.
Већ дуже вријеме безуспјешно настојим започети са писањем овог мастер рада. Оно
што ми је на самом почетку створило одбојност јесу правила по којима би се морао
писати овакав рад, а то је управо оно што разара и тјера ме на вјечиту борбу против
шаблона и свега што је наметнуто у умјетности. Трагајући за каквим таквим
компромисом (ако га је уопште могуће пронаћи) настали су ови редови...
Умјетност је слобода и ништа мање од тога, па зашто је онда потребно објашњавати?
Коме? Да ли ономе који и након гомиле објашњења неће размишљати на начин који смо
жељели или ће га нечије објашњење само удаљити од љепоте стварања? Нисмо ли о
томе требали ћутати? И није ли то најсуптилни начин да се у ономе који посматра
пробуди жеља да и сам учествује? Понекад ми се чини да се ни од једног позива не
очекује толико објашњења као код умјетника. Та силна потреба да се умјетност
демистификује, да се што више приближи широким народним масама доводи до
омаловажавања исте. На неки чудан начин се омаловажавају и они којима је то наводно
објашњење потребно. Вјерујем да је сваки човјек у стању да осјети умјетност (било да
се њом бави или не) али на свој начин и зашто би се то морало подударати са оним што
је умјетник осјећао стварајући своје дјело. Једно и друго гледиште може бити исправно
и умјесто што се негирају они се просто надопуњавају. На крају, бићу искрен, чест је
случај да умјетник када прочита критику неког историчара умјетности о свом дјелу,
више ни сам не зна шта је насликао. Било како било, покушаћу ето отворити ум и за ове
нове димензије.
